Rabin iz Kapishnitza bio je poznat, uz svu svoju pobožnost i učenost, kao čovjek dobrog srca. Pričalo se o njemu da se nikada i ni na koga nije žalio.
Njegova je žena Sara bila potpuna suprotnost. Sugrađani su je se bojali, a ona
nije štedjela nikoga, pa ni svog muža, rabina. Bila mu je spremna predbacivati pred bilo kime, bilo kada, zbog bilo čega. On je sve to mirno trpio i nikada joj se nije suprotstavio.
Jednom jedan od najbližih prijatelja upita rabina:
“Kako se možeš toliko suzdražavati; zašto ne učiniš nešto i jednom zauvijek prekineš s time?”
Rabin mu odgovori:
“Već sam pokušao, ali sve je bilo uzalud i čini mi se da će tako ostati do kraja života. Ako je Božja volja da moja družica bude takva, moram biti zahvalan za loše, kao što sam zahvalan za dobro.
“Dragi moj,” nastavi prijatelj, ” zašto bi Bog dao cadiku poput tebe takvu nesretnicu za ženu?”
“U Psalmu piše, ‘Gospodin je dobar prema svima…’ Da se udala za bilo koga drugog, on bi ju nakon kratkog vremena osramotio i ostavio. I što bi onda bilo s njom? Zato ju je Bog, u svojoj neograničenoj mudrosti i dobroti, dao meni. A ja se, kao što vidiš, mogu uspješno sa svime time nositi.”
247