Rabin Menahem Mendel i rabin Eleazar, unuk magida iz Koznitza susreli su se prvi put još kao studenti ješive. Našli su se njih dvojica u bučnom hasidskom društvu, pa u jednom trenutku iznenada zamoliše ostale haside da na neko vrijeme napuste prostoriju. Ostaše sjediti sami, u tišini.
Prođe tako čitav sat, a iz sobe nije dopirao nikakav zvuk. Kako su umirali od znatiželje i nisu mogli više čekati, jedan hasid tiho odškrine vrata i zaviri unutra. Dočeka ga ruka koja mu odmjerenim pokretom pokaže da zatvori vrata.
Prošao je tako još jedan sat: i dalje se ništa nije čulo. Sada se odvaži drugi hasid i ponovo odškrine vrata. Zaustavi ga ista gesta, pa se i on tiho povuče.
Dva cadika su još neko vrijeme sjedila u potpunoj tišini. Napokon se pojaviše na vratima i pozvaše začuđene haside:
“Sve je u redu, sada slobodno uđite; nas dvojica smo ispričali jedan drugom sve što smo trebali.”
(odabrao i preveo Nenad Vasiljević)