Reb Moše Leib iz Sasova bio je od svoje mladosti snažno naklonjen hasidizmu. Međutim, njegov otac je bio istom mjerom protivnik. Na koncu je mladi Moše Leib, bez očeve dozvole, napustio roditeljsku kuću, da bi idućih godina učio kod rebea Šmelkea u Nikolsburgu.
Kad je njegov otac to doznao, pobjesnio je od nemoći i odjurio je u obližnju šumu da pronađe što bolji štap. Stavio ga je u svoju sobu i odlučio da, po povratku, dobro pouči njime svoga sina. Kad god bi u šumi pronašao bolji štap, odrezao bi ga i njime zamijenio prethodni. U međuvremenu je sina pisamcem obavijestio što je za njega spremio na tavanu. Vrijeme je prolazilo i mnogo se štapova izmijenilo. Na koncu je starac odložio najbolji štap na tavan, a onda s vremenom i potpuno zaboravio na njega.
Prošlo je nekoliko godina i mladić je po prvi puta od svog učitelja zatražio dozvolu da na kratko vrijeme posjeti roditelje. Kako je kročio u kuću, otac je skočio i bijesno krenuo u potragu za štapom. Dok je otac tako sumanuto jurcao unaokolo, Moše Leib se tiho popeo stepenicama na tavan, pronašao štap i mirno ga položio pred očeve noge. Starac je neko vrijeme nepomično promatrao mladićevo smireno, ali odlučno lice, a onda ga je preplavila očinska ljubav, raširio je ruke i privio sina na grudi.
(preveo i prepričao Nenad Vasiljević)