Jednog je dana rabin Nahman iz Breslova stajao kraj prozora i gledao prema tržnici. Iznenada spazi jednog od svojih prijatelja kako žuri prema tržnici da bi obavio neki posao. Rabin ga pozva i rukom mu da znak da dođe do njega.
Kad je prijatelj ušao i sjeo, rabin ga upita:
“Vidim da si u žurbi, no moram te upitati jesi li danas imao vremena podignuti glavu i pogledati u nebo?”
“Nisam, nisam za to imao vremena,” kratko će prijatelj.
“A možeš li se sjetiti kada si uopće zadnji put imao dovoljno vremena da pogledaš u nebo?”
“Ne mogu se sjetiti,” odgovori prijatelj.
Rabin ga tada pozva da priđe prozoru, pa ga upita:
“Reci mi, dragi prijatelju, što vidiš na tržnici?”
“Vidim prodavače, tezge, kočijaše, konje, kola…”
Rabin ga pusti da nabraja, malo se zamisli, pa mu reče:
“Vidiš, za još pedeset godina na ovom će mjestu i dalje biti tržnica, ali potpuno drugačija od ove danas; bit će tu neki drugi ljudi, neke druge životinje i neke druge stvari. Ja više neću biti ovdje, a niti ti nećeš biti. Zato te ja pitam: čemu tolika žurba, što je toliko važno da nemaš vremena zastati barem na tren i pogledati u nebo?”
Odabrao i preveo s hebrejskog Nenad Vasiljević